Da smo pisali scenario za početak prve utakmice polufinala ne bi ga bolje napisali. Dva hitra žuta za Vrsaljka a da ne bi bio usamljen na tribinama Turpan mu je pridodao Simeonea i sve to osamdesetak minuta pre kraja utakmice. Znači više nego dovoljno vremena da se Atletiko pobedi i da se ne primi gol ali niti smo pobedili niti smo sačuvali mrežu.
Dugo me neka utakmica Arsenala nije tako duboko izbedačila. Posle crvenog iskreno sam verovao da možemo čitav dvomeč možda čak i da rešimo već u prvoj tekmi kao protiv Ostersunda, Milana i CSKA. Morali smo ali nismo. Fudbalska lopta, ta prokleta kučka. Najviše sam se plašio da primimo gol od njih znajući kakvi su na svom terenu a stara priča o jalovim napadima nije džabe stara.
Izuzetna amosfera na Ešburtonu kakvu dugo nismo videli je samo na kraju bila dekor za našu nevericu, spuštena ramena i za radost Dijega posle poslednje evropske utakmice Arsena Vengera na tom stadionu.
Već duže vreme Arsenal nema mišiće ni definiciju, ni bes, ni inat. Samo dovoljno fudbalski obrazovane i lepo vaspitane igrače koji se retko razjare i nikako ne mogu u pravo vreme da namirišu tuđu krv i da dokrajče neprijatelja. Atletiko je previše jak tim da bismo ih mi urnisali čak i sa igračem više ali 2 – 0 je rezultat koji sam očekivao posle isključenja i koji smo i zaslužili na kraju krajeva ali kao da je izgubljena i magija menadžera pa ni najava njegovog odlaska nije bila dovoljna da svi odigraju utakmicu života. E sada im “samo” preostaje da to urade u Madridu gde ih čeka pakao a ako hoće u Lion ali bez produžetaka onda moraju da daju minimum dva gola ekipi koja ih prima otprilike na svakih šest sati na Vandi.
Posle Atletika otišli smo da se Venger pozdravi sa Trafordom gde je vodio žestoke i legendarne bitke i sve je počelo tako što su njegova dva najveća neprijatelja rešila da mu se poklone ali se završilo šestim uzastopnim porazom na gostovanjima što se Arsenalu nije desilo još od 1966. Arsen je izbacio veoma mlad tim, debitovao je Mavropanos deleći srce odbrane sa Čejmbersom i bio je dobar kao uostalom i Čejmbers i Najls i Nelson. Ipak preveliki je to teret za te igrače i pored dobre igre ali u takvu smo se situaciju sami ugurali. Kada pominjem mlade igrače postavlja se pitanje koliko će novi menadžer imati sluha za njih odnosno da li će Arsenal da angažuje menadžera koji će da troši parete i da mu klinci služe samo da mu kuvaju kafu ili će postaviti nekoga ko će da nastavi politiku Vengera i po toj osnovi. Ako verujemo Gazidisu, biće ovo drugo rešenje.
Mavropanos je izuzetno jak, visok, samouveren, ne gleda gde udara, trči i ima oči na leđima ali ima samo dvadeset godina a znamo da štoperima treba vremena da dođu do maksimuma i jedan meč, koji još i nije bio mnogo bitan, je potpuno druga stvar od igranja tridesetak utakmica u PL i još nekoliko u Evropi plus FA kup.
Fudbalski svet se oprašta polako od Vengera, bivši i sadašnji menadžeri, bivši i sadašnji igrači, novinari, umetnici, kako i dolikuje kada odlazi jedna izuzetno značajna figura. Figura koja odlazi iz Arsenala ali možda još ne i iz fudbala.
Maj 2018. je poslednji mesec Vengera u Arsenalu i ostalo je da vodi klub još četiri ili pet utakmica. Kao što sam rekao i pred prvu tekmu polufinala nama i njemu ovo takmičenje znači nestvarno puno, više nego Atletiku i moramo da verujemo da će baš zbog toga i Arsen da pripremi odgovarajuću taktiku i da će je igrači u potpunosti sprovesti, pritom ne mareći koliko krvi i znoja usput prolivaju po Češlju. Možda sličnu onoj iz 2006. isto u Madridu ali na onom drugom stadionu kada smo pobedili 0 – 1 ali bude li još onakvih grešaka poput Velbekove i Kosove koje su i dovele do njihovog gola na Ešburtonu, možemo da se slikamo a ako je postojao pravi trenutak za Mesuta, od kada je došao u klub, da pokaže da je genije onda je to baš sutra.
Simeone neće moći ponovo da vodi ekipu sa klupe pa iako se stalno bacaka i arlauče to ne bi trebalo da im bude veliki problem čak bih rekao da je izbacivanje na Ešburtonu njegove igrače povezalo i naložilo da se bore do poslednje kapi krvi. Možda bi i Venger mogao da isprovocira Rokija da ga pošalje na tribine u desetom minutu. Jedino što nisam siguran da li bi naši igrači slično reagovali ili bi potonuli k’o podmornice.
Igrom slučaja nalazimo se pred devedeset ili sto dvadeset najvažnijih minuta u karijeri Arsena Vengera i baš Atletiko Madrid, Dijego Simeone i stadion Vanda Metropolitano će biti deo nečega čega će se Profesor sećati do kraja života suznih očiju ili ozarenog lica. Nema trećeg.
Naravno, ukoliko prođemo Atletiko pa izgubimo u finalu onda sve ide u majčinu pa i novi menadžer, ko god to bio, čeka da vidi da li će sledeće sezone voditi Arsenal u Ligi šampiona ili u Ligi Evrope. Osećanje anti klimaksa u slučaju neosvajanja LE u Vengerovoj poslednjoj sezoni će nam pretvoriti dugo, toplo leto u predugo, toplo leto.
Igrači sutra igraju za Arsenal, za sebe i svoju sopstvenu slavu, za mogućnost da se 16. maja igra za prvi Arsenalov UEFA ili LE trofej, kako god hoćete da ga zovete, za igranje u Ligi šampiona sledeće sezone, za prvo izbacivanje Atletiko Madrida u istoriji Arsenala, za suze u očima Čoloa i Koste i za Arsena Vengera. Ja i da hoću da smislim još neki dodatni motiv ne bih mogao.
Ukoliko sutra uveče iz nekog razloga ne možete da se uhvatite ni za nadu, ni za recimo neku Veru a ni za slamku, vi se uhvatite za flašu. Zna da pomogne.
OOH TO BE A GOONAH!