Aprilčina

Nema predaha, nema stajanja, utakmica utakmicu stiže. Osećam se kao da sam u zoološkom vrtu bez kaveza gde me je žvakala slonica pa me poluživog ispljunula, šutnula surlom k’o golf palicom sve do kengura koji me je iznabad’o jedno dva’es puta za tri sekunde pa me i on šutnuo ali repom pravo u mutne vode gde se praćakam dok trista piranica ide ka meni ne bi li me glocnule…a tek je 17. april, ali šta ćete, fudbal je to…topovski.

Suluda klackalica u borbi za LŠ se nastavlja brutalnim rokadama. Sve smo bili do sada, i treći, i četvrti, i peti, i šesti ali ne znamo šta ćemo biti na kraju. Pojma nemamo. Ovaj čudan mesec smo počeli rutinskom pobedom nad Njukaslom uz sjajan gol Lakazeta i jedan Arona i tako smo se popeli na treće mesto koje nismo dugo zadržali jer smo uspeli već na Gudisonu da prikažemo jednu od najjadnijih partija ove sezone.

Mnogi su napadali Vengera zbog naših loših igara na strani ali takva praksa se očigledno nastavlja. Takav raskorak, takva šizofrenija u igri jednog tima se retko viđa, bilo gde u svetu i niko, ali niko, nema objašnjenje, ni trener, ni njegovi pomoćnici, ni igrači. Svi sležu ramenima, čude se i u isti glas šapuću – Ne znamo.

Ko bi rekao da će posle onog Pedijevog penala u finalu FA kupa 2005. početi urušavanje fizionomije i karaktera celokupnog fudbalskog tima Arsenal. Vijera je posle tog penala spakovao kofere, za njim i drugi iz zlatne generacije i od tada mi nemamo jasan profil koji je prepoznatljiv svuda u svetu. Tada ste mogli da odete na bilo koji deo planete gde se poznaje i voli fudbal, da samo kažete Arsenal i od svih ljudi, koji navijaju za neke druge klubove, dobijete, kao iz puške, spremnu, jasnu i pozitivnu reakciju. Sada ni sami Ganeri ne mogu da uhvate klub ni za glavu ni za rep a kamoli nepristrasni navijači. Arsenalizacija Ešburtona nije mnogo pomogla kao ni statue ispred stadiona jer taj, sada već stari i veliki Arsenal se pojavljuje samo u tragovima. Da bi se jasna slika vratila u istoj ili sličnoj meri mora da se ima i takav cilj i naravno vreme.

Neki kažu da se čovek jača na neuspesima. Možda, ali nisam baš siguran, ali sam siguran da ta teorija pada u vodu kada se radi o fudbalskom klubu, naprotiv. Samo uspesi, trofeji, prave karakter pobednika i auru neuništivosti koja se uvuče u tim i koju svi protivnici primete. Setimo se reči, čini mi se, baš Vijere koji je govorio kako su svi imali osećaj da su tekmu dobili već u tunelu pred tekmu dok bi gledali pokisle protivničke igrače.

Od te 2005. smo osvojili tri FA kupa i to apsolutno nije dovoljno da bi smo postali jasno profilisan i veliki tim koga se svi ili mnogi plaše. Mora više, mnogo više.

Početak tog puta bi upravo trebalo da bude osvajanje Lige Evrope, takmičenja koje nismo nikada osvojili. E to bi bila zaista bitna osnova na čemu bi moglo da se gradi dalje. Mnogo želim tu titulu. Prošle sezone smo zaustavljeni u polufinalu a ove bi trebali (morali) da uđemo u finale. Sada mi je sinulo da sam, čini mi se, u nekom od prošlih tekstova rekao kako smo prošle sezone ispali u finalu a isto to sam rekao i komšiji pre neki dan kada sam mu zajapuren, mlatarajući rukama pokušavao da objasnim kako i sada moramo ponovo u finale ali ovog puta uz trijumf. Izgleda da mi je do LE stalo još i više nego što mislim ili kažem..

Posle blamaže na Gudisonu, Unaj i ekipa su seli, stavili prste na čelenke i odigrali izuzetan meč protiv Napolija, pogotovo u prvom poluvremenu, i pobedili sa 2 – 0. Kao poručena pobeda bez primljenog gola ali imajući u vidu našu (ne)formu na gostovanjima, pedesetak hiljada poluludih napolitanaca na San Paoliju i iskustvo Anćelotija daleko od toga da smo već prošli dalje. Mislim da će Karlo da ide na pobedu od 2 – 0. On zna da ne sme da jurca jer ako im uvalimo jedan, bilo kada, gotovi su. Zna da je jako teško da nas pobede sa 3 – 0 ali sa 2 – 0 nije uopšte nemoguće i ići će na oprez, pa ako uspeju, i na produžetke gde onda imaju veće šanse od nas. Naš cilj je jasan – dati gol, bilo kada, bilo kako. Ako ih prođemo najverovatnije idemo na Valensiju u polufinalu.

Posle Napolija smo skoknuli do Vikaridža kod finalista FA kupa i svima su počela da klecaju kolena jer je to, bože moj, gostovanje ali čudesna sreća nas je dotakla u vidu Bena Fostera, Obamejanga i bezmudog Dinija i sve to u par minuta. I kada smo očekivali da damo još jedan i mirno gledamo ostatak, mi smo grizli nokte i želuce sve dok Poson nije dunuo tri puta u pištaljku. Bukvalno sve do tada se nije znalo da li ćemo odneti dragocena tri boda. Poprilično bizarna utakmica ali to je naš svet  – Mondo Bizarro. Znači opet loša igra na strani pred odlazak u pakao. Ne može se reći da je to dobar znak iako je Unaj morao da meša tim. Papa je popio deseti žuti protiv Svraka pa ga nije bilo, niti će ga biti i protiv Palasa, što je primoralo našeg trenera da ubaci talentovanog ali nespremnog Dinosa koji je posle čuke vremena bio i zamenjen. Ipak, tri boda bez primljenog gola je nešto što moramo da prigrlimo oberučke. Sada se sve trpi i toleriše dokle god su rezultati dobri pogotovo što su igrači imali Napulj u mislima.

Dakle, bilans u ovom delu aprila su tri pobede i jedan poraz uz gol razliku 5 – 1. Kada tako pogledamo nije loše iako je fudbal bio ispod proseka, ne računajući meč sa Napolijem mada smo i tu pred kraj pali i imali sreće što nismo primili gol koji bi nas verovatno sahranio.

Rambo igra dosta dobro i gledajući ga kako se trudi da napusti klub u velikom stilu samo pojačava žal što odlazi u tim koji je potrošio silne pare ne bi li osvojio LŠ ali šipak. Očigledno ga je Unaj čuvao za završnicu sezone i ako je iko zaslužio da podigne još jednom trofej, to je on.

Do kraja meseca su nam ostale još čak četiri utakmice a do kraja sezone još samo dve ili, nadamo se, tri utakmice na Ešburtonu. Sve ostalo je na strani i sa pravom sam zabrinut ali se mora izvući sve iz ekipe, baš sada.

Gledam ovu tabelu PL i vidim da je tragikomična jer se zapravo igraju tri prvenstva u jednom. Skauzeri i Građani igraju svoje, mi, Junajted, Sparsi i Čelsi neko drugo a svi ostali treće prvenstvo. Tome se jednom mora stati na put. Junajted je, naravno, ispao iz LŠ i ostalo im je samo prvenstvo gde će morati da se šibaju sa Čelsijem i Sitijem između ostalih ekipa, Sparsi i Siti igraju dve tekme, večeras i za vikend, dok Čelsi verovatno čeka Benfiku u polufinalu LE. Finale između nas i Čelsija u Azerbejdžanu je ono što mi duša ište.

Ali, pre toga pred nama je veliki drugi meč četvrtfinala LE. Toliko veliki da Emeri ne mora ni jednu jedinu motivacionu reč da izgovori igračima. Pored trojice za koje je sezona odavno završena nema suspendovanih niti povređenih osim Suareza. Ko? DENIS SUAREZ! Aaaaaa…

Srećno!

OOH TO BE A GOONAH!

Ostavite komentar