Na ivici provalije

Ovako ja zamišljam fudbalski pakao – Arsenal, okružen Čelsijem, Sparsima i Junajtedom se bori za LŠ, konstantno razmenjujući mesta sa navedenim ekipama i tako u nedogled, u večnost. Međutim, pakao kroz koji sada prolazimo neće trajati dugo već samo još desetak dana. Potpuno je abnormalno šta smo sebi uradili u poslednje vreme. Izbacimo Napoli bez primljenog gola a onda doživimo tri vezana debakla uz devet primljenih golova. Imali smo treće mesto u šaci ne tako davno a sada smo peti. Gomila nezainteresovanih bednika koji brukaju grb. I vrapci znaju da smo nikakvi na gostovanjima ali ovakva poniženja se ne mogu progutati dok poraz od Palasa na Ešburtonu boli kao hiljadu rana.

Unaj se sve više služi opštim mestima na konferencijama za medije ne pominjući konkretno neke od naših problema, a ima ih dosta, dok je pre neki dan rekao da je potrebno strpljenje pošto hoće od Arsenala da napravi najbolji klub na svetu. Nemam ništa protiv samo ne bi bilo loše, kada već priča o toliko ambicioznom planu, da nam usput saopšti kako to misli da izvede odnosno do kada da čekamo jer već čekamo jako dugo. Upravo je pre šest dana obeleženo osvajanje titule na Lejnu pre petnaest godina. Još uvek se sećam. Poslednja naša ligaška titula i to bez poraza. Tadašnji i sadašnji tim Arsenala, nebo i zemlja. Ako Emeri zaista puca toliko visoko onda će morati da okupi tim sličnih kvaliteta kao taj iz sezone 2003/2004. Venger je uspeo da iz svog čarobnog šešira izvuče velike igrače i uđe u istoriju a za nešto slično će Emeriju biti potreban još dublji i čarobniji šešir. Šeširčina.

U periodu kada je bilo najpotrebnije, u periodu kada su sve ekipe prosipale bodove uzduž i popreko naši igrači su se vukli po terenima i u poslednjih pet utakmica u ligi samo su Brajton i Hadersfild u goroj formi od nas. Razočaranje je slaba reč za ovo što su nam priredili. Tačno je da smo u jednom periodu sezone imali nepobediv niz ali se stara slika o demoralizovanoj, psihički neuravnoteženoj ekipi vratila. Šta god da je promenio u Arsenalu, Unaj ipak nije uspeo da promeni mentalitet, barem ne u svojoj prvoj godini rada.

I šta sada? Ostalo nam je još samo četiri ili pet utakmica do kraja sezone. Ulazak u LŠ je najverovatnije završen preko lige pa nam ostaje da izbacimo Valensiju i da u finalu tučemo Čelsi ili Ajntraht. Mačji kašalj.

Interesantno je da je i Valensija u veoma sličnoj situaciji. Mesto koje vodi u LŠ im beži za tri boda, u poslednjih pet utakmica u ligi imaju tri poraza ali će krajem maja da igraju finale španskog kupa sa Barselonom. Unaj Emeri očigledno još nije naučio kako se uzimaju važni bodovi u Engleskoj ali itekako dobro zna kako se uzima Liga Evrope. Čak tri puta za redom je to radio i to sa istim timom, Seviljom. Da li je u stanju da posle ovog mučnog perioda podigne ekipu za velike duele?

Svi znamo da su španski klubovi, iz nekog razloga, ekstra naloženi na LE jer su u poslednjih petnaest godina uzeli čak devet puta to takmičenje i to samo tri kluba među kojima je i Valensija koja je uzela trofej baš te, za nas izuzetno značajne, 2004. godine a to je bila i godina kada je Valensija, takođe poslednji put, uzela prvenstvo u Španiji.

Sa Valensijom smo igrali pet puta do sada i, na žalost, imamo samo jednu pobedu a tukli su nas na penale i u finalu Kupa pobednika kupova (a dobro su nas istukli i kada su nam za velike pare uvalili Mustafija koji je bio skuplji i od Vilje i od Silve umesto da zadržimo Gabrijela). Dakle, oba tima su u slaboj formi ali je statistika, i činjenica da su španski klub, na njihovoj strani kao i to što slave sto godina od nastanka kluba. Slepi miševi su, za razliku od nas, ujednačenog kvaliteta i kod kuće i na strani plus imaju treću najbolju odbranu u La ligi što me najviše plaši. Ono što bi nama moglo da ide u prilog je to što je Emeri vodio Valensiju četiri sezone i što zna sistem i mentalitet dok je sadašnji trener Valensije, Marselino, igrao i trenirao isključivo u Španiji.

Da smo uzeli makar tri-četiri boda iz poslednje tri utakmice daleko mirnije bi ušli u polufinale i u boljoj atmosferi ali će možda upravo ogromna važnost tog dvomeča da nekako natera igrače da se drmnu. Sumnjam ali još ima nade. Na sve to Sparsi su ušli u polufinale LŠ pa je bedak potpun plus genijalni Denis Suarez je izjavio da je za njega sezona završena ali i za Arona što znači da je Rambo odigrao svoj poslednji meč za Arsenal. Velika šteta.

Ovom i ovakvom timu Arsenala bi trebalo da dođe kraj, da se spusti zavesa na ovu predugu burlesku, da odu u istoriju, da odu bilo gde, ali kao što sam i ranije rekao ne postoji mogućnost da na leto prodamo deset-petnaest igrača i isto toliko kupimo pa ispada da treba da čekamo dva-tri letnja prelazna roka da bi se Arsenal transformisao. Ko će to izdržati?

Ali pre svega toga ušli smo u poslednji mesec ove sezone kada prosto moraju da se izvuku i poslednji grami kvaliteta iz ovog tima, da shvate konačno da je igranje za Arsenal privilegija a ne samo statistika u karijeri. Kristal Palas, Vulverhempton i Lester su timovi koju su nam se najebali milosne majke za nešto manje od tri stotine minuta fudbala upravo onda kada je trebalo i moralo da bude obrnuto. Kako objasniti patologiju ovog perioda? Zašto smo nastrani na strani? Kako objasniti kukavičku igru na gostovanjima koja traje već oko dve godine? Ko je ta bolesna i izopačena zver koja tumara po mračnim i vlažnim odajama mozgova ovih fudbalera? Za ovaj tim nije dovoljan jedan psihijatar, koga inače i nemamo, već za svakog fudbalera po jedan i to uz svakodnevne seanse ili još prostije i lakše, opaljivanje po buđelaru što, na žalost, još uvek nije praksa.

Ono što sam rekao pred prvu tekmu sa Napolijem važi i sada, pred Valensiju – ne primiti gol na Ešburtonu. Za početak, to je dovoljno.

OOH TO BE A GOONAH!