Banda sanjara, zaljubljenika u englesku kulturu i neizlečivih fanatika za fudbal i londonski tim u crveno-belom se prvi put okupila sada već pomalo davne 2006. godine. Niko ne zna kako je tačno došlo do brojčane simbioze šarolikih umova koji su delili jednu strast. Opšte je poznato da je te godine nastao forum gde je omalena grupa istomišljenika počela da razmenjuje komentare o uzbudljivim utakmicama, vapaje za novim igračima, žalopojke o odlazećim, ali i proračunava da li je, i kako, moguće otići i gledati veliki Arsenal uživo.
Arsenal je polako bežao od stadijuma kada ga je bilo lako zavoleti. Retko ko je mogao ostati ravnodušan prema jednom Tijeriju Anriju, Denisu Bergampu, Patriku Vijeri, a tek fudbalu koji je nastato njihovim zajedničkim boravkom na terenu. No, kako je vreme išlo i Vijeru je zamenio Denilson, Anrija Adebajor a Piresa Aleksandar Hleb, udruženje je raslo. Na forumu su vrlo brzo počela da se organizuju navijačka okupljanja po raznim beogradskim, novosadskim i kragujevačkim lokalima. Na tim mestima su se pored ispijenih hektolitara piva rodila mnoga dugogodišnja prijateljstva, ali i prvi planovi za putovanja na gostovanja. Tako je 2007. godine probijen led kada se kombijem išlo na jednodnevni izlet do Bukurešta i prisustvovalo pobedi Arsenala od 1:0 nad Steauom.
U narednih nekoliko godina su nedeljna okupljanja za svaki mogući meč postala norma, ekipa je bila sve veća, a ni putovanja više nisu bila tolika retkost. Nakon Steaue, srpske Tobdžije su prusustvovale maglovitim pripremama u Gracu, jedva izvukle živu glavu u Barselonu, obišle sve moguće pivare u Minhenu i Dortmundu, protutnjale Milanom, a nekolicina srećnika se našlo i u samom hramu – Emirejtsu.
Kako su putovanja sve češće u opticaju, tako su i okupljanja van vernog urlanja na Skilaćija, Dijabija, Denilsona, Šamaka, Remzija, Žirua, Gibsa i ostale velike talente što su odenuli crveno-beli dres tokom godina, postala učestalija. Što radi malog fudbala i takmičenja sa ostalim lokalnim fan-klubovima na Adi nekoliko puta godišnje, što zbog ispijanja piva, šarolike besede i prepričavanja raznih dogodovština.
Arsenal je, od osnivanja udruženja, i dalje bez velikog trofeja. No, ljubav prema klubu ne jenjava, prijateljstva i priče dobijaju nova poglavlja a snovi se nikako ne menjaju. Kako raste srpski klub navijača Arsenala, tako rastu i ambicije, frustracije i želje vezane za klub. Jedno je sigurno – ova grupa ludaka ne ide nigde.