Arsenalina je teško disala dok je gledala u jednu tačku na plafonu pored starog lustera na kome su od pet bile ispravne tek dve sijalice koje su traljavo ispuštale prljavožutu svetlost po neuglednoj sobi kojom se širio miris duvana i alkohola. Deo njenog nagog i izubijanog tela je mlitavo visio sa jednog dela kreveta dok su se iscepane gaćice još njihale sa članka desne noge. Iz sobe su polako, u tišini, izlazili Antonio, Jirgen, Karlo i na kraju Toni koji se okrenuo ka Arsenalini, prezrivo se osmehnuo dok mu je kapljica znoja prelazila preko obraza, stavio kapu na glavu i zatvorio vrata. Onda je, kao po nečijoj naredbi počela kiša napolju da pada jer tako valjda nalaže dramaturgija trenutka. Arsenalina je pogledala ka već mokrom prozoru ne pomerajući se jer nije ni mogla. Naglo otvaranje vrata se stopilo sa zvukom grmljavine i u sobi se pojavio njen otac Arsenije. Gledao je u obnaženo i oskrnavljeno telo dvadesetogodišnje ćerke dok mu je bes mutio razum. Ruka mu je nesvesno krenula ka njenom kućnom mantilu bačenom preko naslona stolice. Izvukao je frotirski kaiš u jednom potezu i uzviknuo tako da se i Bog trgnuo – “Ja sam ti dao život, ja ću ti ga i uzeti.” Arsenalina se nije ni branila dok joj se kaiš stezao oko vrata već je pobegla u prošlost prisećajući se divnih izleta sa ocem u Njukasl, Bolton, Liverpul, Milano, Madrid ili Lids. Poslednje što je čula je bila kiša i očev bezumni krik.
Ne znam zašto sam ispričao priču o nesrećnoj Arsenalini, valjda zato što mi sada živimo u fudbalskoj tragediji gotovo antičkih proporcija kojoj se kraj ne nazire. Naprotiv, tragedija se menja, žanrovski pretapa u hladnoratovski špijunski triler, pa se pretvara u komediju, pa u stravu i užas pa preko komedije nazad u tragediju. Bogovi fudbala su od svih klubova na svetu upravo izabrali Arsenal da se poigravaju. Zašto me to ne čudi?
Niko ne zna šta se dešava niti šta će se dešavati u Arsenalu. Hiljade novinara i fudbalskih radnika se više nego ikada zanimaju za klub iz severnog Londona i ispredaju se raznorazne priče i pričice, sve valjda u pokušaju da odreše čvor i pronađu rešenje. Teško, drugovi i drugarice, vrlo teško. Pa nismo mi bilo kakav klub. Mi smo, što reče Vinston – riddle wrapped in a mystery inside an enigma.
Da li je Vengerovom čedu, brižno, pažljivo i minuciozno iskonstruisanom, istekao rok trajanja? Da li je zaista došlo vreme da jedan od najboljih mendžera svih vremena, uopšte u fudbalu, pogne glavu, glumeći naklon, i ode sa scene uz poneki aplauz onih koji ne zaboravljaju? Da li je kreator besan na svoje dete što ga više ne sluša i da li je Frankenštajn tvorac ili čudovište koje sada vrišti – Who am I that you wish so much to destroy?
Poraz od Albiona je odjeknuo svemirom. Kao bolno i uzaludno porađanje neke deformisane životinje koja zna da je plod već mrtav ali želi da ga se što pre reši ne bi li bol prestala. Duševna i fizička. Možda je vreme da se mi Ganeri okrenemo religiji i potražimo pomoć u tihim manastirskim hodnicima ili usamljenim monaškim kelijama. Ja se bližim 80. danu bez gutljaja piva pa čak žudim da vidim ružičaste slonove jer je to jedinstvena prilika da vidim barem nešto ružičasto. Ili da mi osmi putnik prepreči put i da u epskoj borbi neko nekoga katapultira u svemir, onaj isti kojim još uvek odzvanja poraz od Albiona.
Utehu u ovim redovima nećete pronaći već možda samo u čaši ili krstu ili bujnim ženskim grudima. U svakom slučaju nastavljamo istim putem ne znajući kuda vodi ali i pored toga, nekim čudom, znamo da je pravi i jedini, za nas koji smo se suludo hrabro još odavno i opredelili za njega. Negde na horizontu, daleko ispred nas, možda čekaju bolja vremena…ili će i to biti samo fatamorgana. Onaj ko je nekada rekao da je fudbal više od igre je potpuno u pravu.
Ova pauza je valjda dobrodošla da se usijane i manje usijane glave ohlade, da se analizira stravičan pad u igri u ovoj godini i da se vidi kako i sa kim dalje. I što se tiče igrača i što se tiče stručnog štaba. Vengerova sudbina je još nepoznata, izgleda svima osim njemu jer je rekao da je odlučio šta i kako dalje. Sada samo čekamo da nam to i saopšti. Veliki deo bivših igrača, članova nepobedive generacije, je stao uz Arsena i smatraju da treba da ostane. Verovatno će i da ostane još sezonu – dve ali kao što rekoh niko to još ne zna, niti iko verovatno zna da li je to dobro ili ne. A Le Bob čak kaže da je za Arsenal mnogo bitnije da zadrže Vengera nego Mesuta i Aleksisa.
Inače čuli ste verovatno svi za ona dva aviončića koja su letela iznad Hotornsa. Jedan je nosio poruku protiv Vengera a drugi je nosio poruku podrške. Odaću vam jednu tajnu. Ja sam vozio oba aviona. Istovremeno.
OOH TO BE A GOONAH!
Sjajan text, bravo!