U kravama mleko peva…

Došlo je opet vreme odmora za Arsenal. Desetak igrača igra za svoje reprezentacije dok će ostali da se spremaju za ostatak sezone koja je u skoro svakom pogledu prilično neizvesna. U poslednje vreme kada god zatvorim oči vidim jednu te istu sliku koja bi u crtanom filmu bila komična dok bi u igranom filmu a pogotovo u stvarnom životu bila tragična. Vidim Vengera samog u kokpitu ogromnog, crveno belog aviona, daleko iznad zemlje kako, obliven znojem, pokušava poslednjim atomima snage da ponovo preuzme kontrolu nad letelicom koja se trese, vibrira i puca na sve strane i iz koje ispadaju koferi puni para kao i igrači i osoblje aviona dok nebo paraju njihovi krici. Vidim Vengera koji iz petnih žila ne pokušava toliko sebe da spasi koliko avion u koji je uložio sve i u kome još koju sekundu neće biti više nikoga osim njega ali će on nastaviti da se bori. I pre nego što saznam njegovu sudbinu otvorim oči i pitam se – živimo li u crtanom ili igranom filmu ili je možda sve ovo stvarnost?

U poslednje vreme sam dosta pesimističan i to nije više zbog igara nego je čitava atmosfera u, i oko Arsenala već dugo vremena nestabilna, da ne upotrebim neku goru reč i kao da postaje sve gora i gora. Osećam kao da plaćam danak poslednjih godina kada sam uvek podizao glavu verujući u bolje sutra koje nikako da dođe barem ne u onoj meri u kakvoj ja mislim da bi jednom timu kao što je Arsenal trebalo da dođe. Takođe osećam i pritisak vremena koje kao da mi šapuće sa ramena i pita me podrugljivo da li uopšte zaista mislim da ću doživeti da Arsenal uzme Ligu šampiona ili barem Premijer ligu. Pitajte samo nekog navijača Liverpula koji je 1990. imao recimo dvadeset godina kako se sada, sa četrdeset i sedam, oseća.

Neki igrači u klubu se trude, neki ne, neki pomalo, neki bi da odu, neki bi da ostanu, neki ne znaju šta bi. Neki hoće da naprave zajedničku fotku u novim odelima, nekima baš i nije do toga, neki bi da igraju neke utakmice a neke baš i ne bi, neki bi da trče svih devedeset minuta, nekima je to previše dok se parajlije Kronki i Usmanov prepucavaju porukama, kao ovaj bi da kupi a ovaj kao neće da proda pa kao ovo, pa kao ono. Nekada su navijači posle tekme često zaticali po lokalnim pabovima poneke igrače svog tima kako srču pivce dok sada nestaju u Ferariju sa zatamnjenim staklima da što pre odu sa stadiona. Jedna groteskna sapunska opera u kojoj je sapunu odavno prestao rok trajanja na početku jedne sezone u kojoj Palas ima gol razliku 0 – 17 a Siti 22 – 2.

Venger je rekao kako je zadovoljan formom tima u poslednje vreme. Rezultatima da, ali formom, ne bih rekao. Na Borisov arenu smo istrčali u šarenom ali ipak dovoljno solidnom timu za ekipu kao što je Bate. Niti sam očekivao da se u neuigranoj postavi raspalimo niti sam očekivao da će Bate da se oslobodi ali je na kraju palo čak šest golova u jednoj tekmi sa pomalo neozbiljnim odbranama naročito sa njihove strane ali gotovo veseloj i zanimljivoj koja mi je malo i uzburkala krv i koja je donela čak stoti gol za Žirua (bravo bradonjo) i prvi zvanični gol za Holdinga od koga više startova ove sezone imaju samo Džaka, Belerin i Čeh. I to nešto govori. Uz dva gola Volkota, odličnu igru Vilšira, veoma pristojan start mladog Viloka to je bilo i glavno na toj tekmi uz naravno nova tri boda u LE.

Onda smo se vratili rutini Premijer lige i tako i dobili Brajton sa 2 – 0. Pobeda jeste pobeda ali tekme u LE su do sada kaloričnije nego u PL. Više su kobaja i ćevap u somunu sa kajmakom i lukom kod Čakija nego klot pirinač sa mladim sirom. Naćo je zabio posle dužeg vremena pa Ivobi pošto je sevnula Sančezova peta. Ali u njegovim očima slabo šta sevne.

Pomenuo sam i ranije da bez njega i Ozila u pravoj formi barem ove sezone teško da ćemo bilo šta da osvojimo a situacija sa tom dvojicom ne samo da se ne popravlja nego ide na gore. Pre izvesnog vremena se pojavila vest da je Junajted zainteresovan da dovede Ozila iako ga niko nije tražio preko leta ali se Pogba povredio pa je Murinjo sada, a možda i malo ranije, odlučio da se obezbedi za januar ili možda za leto. Ako se to zaista i desi, to bi bio jeziv udarac za Arsenal. Ne samo igrački već pre svega moralni. Šamarčina preko obraza koji će da se crveni mnogo posle toga.

Kada je Venger doveo Ozila mnogi su polagali velike nade u njega a naročito Venger koji je čak želeo da igru budućeg Arsenala gradi na njemu. Neki ga vremenom nisu zavoleli ali je u pitanju sjajan igrač, veličanstvene anticipacije i pametnog korišćenja svog tela i snage. Majstor prostora. Tada, kada je dolazio, njegov bivši, a možda i budući trener je rekao da je u pitanju najbolja desetka na svetu u tom trenutku. Pa možda sada Arsen gura Džeka na tu poziciju da zameni Mesuta kada bude trebalo. Nekako. A činjenica da bi odlaskom na leto Ozila i Sančeza Arsenal izgubio pozamašnu kintu je zapravo problem uprave a ne naš a ukoliko su njih dvojica odavno rešili da odu vođeni parama ili ambicijom ili i jednim i drugim onda tu nema pomoći, okreni obrni.

I za kraj malo vedrine jer se bližimo vodećim klubovima na tabeli pa i pored neubedljivih igara ipak imamo samo šest bodova manje od klubova iz Mančestera.

Well, I won’t back down, no, I won’t back down

OOH TO BE A GOONAH!

Ostavite komentar