Sa petla na đavola

S vremena na vreme, a kada je Arsenal u pitanju i češće, naletimo na utakmicu koja uđe u istoriju Premijer lige i koja može da se gleda kao omiljeni film, dvesta puta, čiji delovi mogu da se vrte  neprekidno kao pozadina života, bilo čijeg. E takva utakmica je viđena u nedelju na Ešburtonu i to protiv Sparsa koji su pre tog meča bili ispred nas na tabeli. Više nisu…i ne samo što više nisu nego su sabijeni u duboku rupu iz koje, da sam na njihovom mestu, ne bih više ni izlazio od sramote. Magija fudbala u režiji Arsenala, Emerija, Dina, Dajera i ostalih likova iz visokobudžetnog spektakla. Unaj Emeri će večno da pamti svoj prvi severnolondonski derbi kao i još nekolicina igrača koji su takođe prvi put osetili šta znači kada igraju Tobdžije i Petlovi.

Počeli smo žestoko i skoro pola čuke bili znatno bolji tim, čak i poveli posle jasnog penala ali onda su usledila dva gola Sparsica do kraja poluvremena, Dajerov pa Kejnov posle očiglednog simuliranja Sona. Unaj nije čekao šezdeset i peti minut već je odmah na početku drugog poluvremena ubacio Ramzija i Lakazeta umesto, već neko vreme neubedljivog, Mihtarijana i Ivobija koji je u prvom morao da reši tekmu ali nije. Početak drugog takođe nije mnogo obećavao ali je u pedeset i šestom minutu usledila munjevita akcija. Prvo je Belerin poslao čudesnu, zakrivljenu loptu ka Rambu koji ju je šmekerski prosledio ka Emeriku a ovaj je raspalio iz prve sa nekih sedamnaest metara. Gol – či – na!

Od tada je postojao samo jedan tim. Naš treći gol je takođe bio čudo ali na drugi način jer niko nije mogao da veruje da će Lakazet sa osamnaest metara, sam protiv trojice igrača Sparsa i to u padu da da gol ali ga je dao uz divnu, simboličnu pomoć Erika Dajera koji je samo četrdesetak minuta pre toga kukurikao po Ešburtonu izazivajuči naše igrače sa klupe. A da celo popodne bude još magičnije postarao se prvo Obamejang maestralnom asistencijom za velikog Lukasa koji je postigao svoj prvi gol za Arsenal… i to kada… i to kakav, pored zabezeknutog, poniženog Erika Dajera…2. decembar 2018. Za pamćenje.

Jedina, uslovno rečeno, senka koja je pala na meč je izostanak Ozila kao posledica navodnih problema sa leđima. Na konferenciji za medije Unaj je veoma kratko i ne baš prijatno rekao da niti zna kada je Mesut zaradio probleme sa leđima niti zna da li je igrač uopšte bio na stadionu. Čudno.

Nedelju dana pre velikog dvoboja maznuli smo tri boda na Din Kortu na jedan od onih volšebnih i neubedljivih načina ali takve pobede su nam i potrebne pogotovo što je Unaj i tada ostavio na klupi Ozila a Lakazet je bio lakše povređen pa nije ni sedeo na klupi. Objašnjenje našeg trenera oko izostanka, inače potpuno odmornog Ozila je bilo pomalo nejasno, namerno ili slučajno, pa su se mnogi pitali da li se tu nešto zlokobno krije. Sada možemo sa razlogom da sumnjamo da se zaista nešto i krije.

Poveli smo autogolčinom Lerme dok je drugi delo Kolašinca koji sve bolje igra ali i dalje mnogo više voli tuđi gol nego naš i Obamejanga. Prosečna igra i tri boda. Itekako volim da se ponekada i to desi, može i češće. Igrali smo sa tri štopera, prvi put pod Emerijem a taj potez će ponoviti i protiv Sparsica a Papastatopulos je odigrao vrlo solidno u srcu odbrane iako je veći deo meča vukao žuti karton sa sobom pa je pored očigledno izuzetnih pojačanja kao što su Leno, Toreira, Genduzi, i on dosta dobra kupovina prošlog leta pa se evo posle samo nekoliko meseci može reći da je tokom poslednjeg prelaznog roka urađen odličan posao. Jedino je Lihtštajner malo u senci ali od njega nismo nešto mnogo ni očekivali s obzirom na godine. Posle meča sa Bornmutom Sokratis je rekao da po njemu Arsenal igra 70 – 80 procenata do sada i da još nismo potpuno pravi. Nije se dugo čekalo na pravi, divni, stoprocentno šizofreni Arsenal.

Kosijelni je konačno zaigrao fudbal u meču U23 protiv Darbija i to prvo poluvreme i po izveštaju bio je pristojan a upravo sada igra za U21 protiv Pompija. Polako se vraća ali je veliko pitanje koliko će njegov povratak biti obeležen kvalitetnim partijama. Da li ima još sezonu, dve dobrog fudbala u njemu? Nadam se.

Na minus osam u Kijevu smo izašli sa očekivano kombinovanim timom i pružili odličnu partiju protiv neambiciozne Vorskle i tako kolo pre kraja obezbedili prvo mesto u grupi E. Na golu je bio Čeh, prvi put posle povrede, većim delom besposlen pa mi zaista nije jasno zašto Unaj, na jednom ovakvom meču, nije dao šansu Martinezu za koga sam i ranije rekao da ne shvatam zašto je i dalje u Arsenalu. Komotno je mogao da brani u Kijevu da makar malo oseti pravu tekmu. Valjda je Unaj imao dobar razlog za tako nešto ali ja ga ne vidim.

Veliki Ganer Dženkinson se ovoga puta našao na poziciji centralnog beka, po prvi put, i sada je baja izređao svaku odbrambenu poziciju od kada je došao u Arsenal…i odlično je odigrao i kao štoper. Tu su bili još i Vilok, Smit i Edi od klinaca a i Mateo za koga često zaboravim da je klinac. Emil je dao prvi gol a svoj već treći ove sezone posle slučajne asistencije Enketije, Rambo je dao drugi posle jedanaesterca koji je bio možda i malo mlohav da bi krunu stavio Džo Vilok svojim prvim golom za Arsenal posle sjajne asistencije Elnenija. Do kraja su svoje debije ostvarili i Gilmor, Saka koji tek što je napunio sedamnaest godina i Medli tako da je na kraju to bila svetkovina mladosti, fina proba za neke klince od kojih će mnogi pamtiti ledeno kijevsko predveče do kraja života.

E sad, koliko će još Emil, Džo, Enketija i ekipa kao i, za njih već matori, Karl imati prilike da igraju u ostatku sezone to je veliko pitanje jer posle Karabaga teško da će biti manje bitnih utakmica kao što je bila ova protiv Vorskle, osim ako u FA kupu ne idemo na Solihal što je malo verovatno a verovatnija je neverovatna stvar da ćemo po drugi put ove sezone da naletimo na Blekpul. Već smo ih izbacili pre nešto više od metar dana i to ne baš lako iz LK a ako oni izbace Solihal u ponovljenom meču, idemo na Blumfild. Posle Karabaga ulazimo u ostatak sezone gde je svaka utakmica u svakom takmičenju ekstremno važna.

Na žalost, nema se vremena za radovanje i uživanje posle derbija jer sledi još jedan – specijalni derbi. Idemo na Traford.

Kada se igra jedan ovakav meč, meč protiv omraženog neprijatelja, protiv čudovišta iz močvare, nemoralnog monstruma, sva statistika pada u vodu a ako ipak stidljivo bacimo pogled ka toj statistici i to samo u ovom veku, da ne idemo dalje, rezultat je poražavajući, da ne pominjem što su nam baš oni prekinuli niz od četrdeset i devet tekmi bez poraza, oktobra 2004. baš na Trafordu. Zato valjda već dvadesetak godina sanjam, maštam da ih urnišemo, rastočimo, demoliramo makar na jednoj utakmici, da im guze bride, da popišani i bedni nedeljama, mesecima vidaju rane i da popunjavaju rupe koje smo im naneli tokom devedeset minuta simfonije pakla i užasa. Ako već nisam doživeo da vidim suze u očima Fergusona onda makar da ih vidim kako se slivaju niz obraze nitkova Murinja.

Upravo negde u ovo vreme ali sedamnaest godina ranije smo ih tukli dva puta za redom u roku od dvadeset dana u Liga kupu pa u PL, prvo 4 – 0 uz het trik Viltora pa 3 – 1 uz dva gola Anrija. To su bili retki trenuci sreće i čarobne fudbalske ispunjenosti protiv đavola kao i pre skoro tačno tri godine kada smo ih tukli 3 – 0 ali su sve te tri utakmice igrane u Londonu. Od svih igrača iz te poslednje tekme samo su petorica još u Arsenalu ali će verovatno dvojica da zaigraju sutra. Džaka tada nije igrao a neće ni sutra zbog kartona.

Žozefina je na žalost lako izlazila na kraj sa Vengerom ali se nadam da će Unaj biti tvrđi orah, da već ima plan i spremne klipove, da sledi i dvadeseta tekma bez poraza u nizu a ko zna možda i nateramo upravu Junajteda da posle meča uruči otkaz dotičnoj gospođi.

Gruvajte topovi!

OOH TO BE A GOONAH!

Ostavite komentar