Prvo poluvreme

Pred kraj godine, na polovini sezone i sedam meseci pošto je došao novi trener možemo malkice i da sumiramo utiske. Da li se zaista nešto ključno promenilo? Za sada, ne mnogo. Ja bih rekao da je sve isto ali malo drugačije. Povrede su i dalje tu, defanziva je i dalje slaba, mučimo se sa jakim timovima, dajemo dosta golova, bolje igramo u drugim poluvremenima, Sparsi su ispred nas, ništa od Liga kupa a i dalje se borimo za četvrto mesto.

Ne tako davno četvrta ili peta mesta u engleskom prvenstvu nisu ama baš ništa značila i već mi postaje mučna borba za te pozicije koje vode u LE, odnosno LŠ. Dokle god iz naše uprave ili od naših trenera budu dolazile izjave tipa – moramo u LŠ sledeće sezone a ne – moramo da osvojimo PL sledeće sezone, slaba vajda. Vreme teče, juri. Nismo osvojili prvenstvo već, možemo slobodno da kažemo, petnaest godina. Ej! Tačno je da Liverpul čeka skoro dva puta toliko titulu ali to mi nije nikakva uteha. Nemam ni dvadeset, ni trideset, ni četrdeset godina pa da mogu na miru da se zavalim, srčem vops i čekam na šampionsku titulu kao i na titulu u Ligi šampiona od koje smo trenutno takođe daleko.

Na prvi pogled Arsenal ima sve potrebne preduslove da klub bude konkurentan na svim poljima. Nismo najbogatiji klub na svetu ali imamo pare, imamo dobrog trenera, imamo stručne i iskusne ljude iz drugog plana koji mu pomažu kao i one koji se bave kupovinom i prodajom igrača, imamo ultra moderan stadion i sve ono što ide uz to a što pomaže igračima da se maksimalno dobro spreme. Pa šta onda ne valja? Gde škripi toliko dugo? Da bi se problemi rešili prvo se mora shvatiti gde oni zapravo leže a nisam siguran da iko u klubu zna odgovor ali od kada smo prešli na novi stadion, nešto ne štima. Zašto već toliko dugo ličimo na psorijatičnu lepoticu?

Prebacivati isključivu krivicu na jednog čoveka, a tu mislim na vlasnika Kronkija, sumnjam da je pravi put i jedini potpuno tačan. Pod pretpostavkom da Emeri, Karsedo, Boldi, Mislintat, Sanjeji i ekipa imaju odrešene ruke da se bave isključivo fudbalskim stvarima onda je glavni teret odgovornosti na njima čak i ako je Kronki delimično ili potpuno nezainteresovan za fudbalsku budućnost kluba. Naravno, većina pomenutih je od skoro u klubu pa im treba dati vremena.

Gledajući poslednjih nekoliko Vengerovih sezona i prvu Emerijevu izgleda kao da se konstantno traži prava fizionomija kluba ali bez konkretnih rezultata. Kao da su Venger i sada Emeri bezuspešno pokušavali da ili nametnu određenu viziju igračima koji nikako nisu mogli da je prihvate ili kao da su tražili da od postojećih igrača provale i izvuku način koji bi timu najviše odgovarao. Prvi pomenuti put je apsolutno logičniji ali besomučno menjanje taktika, formacija i uloga pojedinih igrača na terenu koje su obojica praktikovali mi deluje kao odraz nemoći ili odraz nepoverenja u tim ili i jedno i drugo. Ako su neki govorili da je Vengera pregazilo vreme šta onda reći za Unaja koji nema još ni pedeset godina?

Činjenica je da se Unaj, za razliku od Vengera, ne ustručava da menja igrače kada misli da je to potrebno pa često i na poluvremenima međutim kako vreme prolazi, posle već dvadeset i osam utakmica, deluje kao da u tome i preteruje što dovodi do zaključka da nije našao idealan tim koji bi trebalo da predstavlja osnovu. Kao da još razmišlja i da nema potpuno poverenje u dobar deo igrača ili jednostavno ne odgovaraju njegovom načinu igre iako je po sopstvenom priznanju jako dobro poznavao čitav tim Arsenala pre nego što je i potpisao ugovor.

Ovim nikako ne želim da kažem da Unaj treba da ode ili da ga ne gotivim. Naprotiv. Mislim da je odličan trener, da zna i voli svoj posao ali se pitam da li je to i dovoljno. Apsolutno smatram da mora da ostane i sledeću sezonu, kako god ova da se završi, pa sa možda nekim novim igračima i sa potpunim shvatanjem postojećih proba da gurne Arsenal na novi nivo, pa ako ni onda ne uspe…

Ključna stvar u fudbalu je zapravo jednostavna za shvatanje ali očigledno u našem slučaju teška u praksi – balans između defanzive i ofanzive odnosno poenta je dati dosta golova a primiti malo. Posle pola prvenstva Liverpul i Arsenal su dali skoro isti broj golova ali su Skauzeri primili čak osamnaest manje a na poslednjih osam kod kuće su primili samo dva znači godinu završavamo na najgorem mogućem mestu trenutno, na Enfildu. Pre manje od dva meseca smo ih dočekali na Ešburtonu i izvukli bod pre svega zahvaljujući Lakazetu iako smo solidno igrali. Sada, naravno, sa razlogom strepim. Loše mi je i zbog činjenice da su Skauzeri i dalje nepobeđeni, evo već pola prvenstva i počinju kolena da mi klecaju da slučajno ne ponove ono na šta smo najviše ponosni.

Posle dva poraza na startu sezone usledile su dvadeset i dve utakmice bez poraza pa dva vezana poraza i to poslednji od Sparsa koji su nas tako izbacili iz LK. Znao sam da ne možemo da ponovimo utakmicu iz PL protiv njih ali ovaj poraz cepa srca naročito što im nismo ni gol dali i to na našem stadionu pa sada iako smo ih tukli u prvenstvu imaju sedam bodova više plus će igrati u polufinalu LK.

Malo smo se digli protiv silosa iz Barnlija u očekivano žestokoj tekmi sa puno duela pa je Obamejang i rekao da ne pamti da je ikada igrao u tako fizički teškoj utakmici ne propustivši da kaže kako sa druge strane Papastatopulos uživa u takvim mečevima, što se i vidi. Igrali smo sa Mesutom od starta i jasno je da je bilo, ili još uvek ima, nekog nesporazuma između njega i trenera pa se već pominje njegov odlazak u januaru ili najkasnije na leto. Takve stvari nam nisu potrebne, nikada a pogotovo ne sada, na polovini sezone.

Ozil je počeo i tekmu na Ameksu ali je zamenjen već na poluvremenu pa je i to jasan znak da ga Emeri ne ceni previše ili je u pitanju ego-borba. Nesvojstveno nama počeli smo dosta dobro meč, dali sjajan gol i umesto da dokrajčimo Brajton mi smo im poklonili jedan idiotski a onda potpuno pali u drugom poluvremenu i dolazimo do onoga čega se već dugo plašim a to je fizički pad koji sam doduše očekivao da se nešto kasnije desi, u januaru ili februaru. Unaj je drilovao ekipu ali igrači nisu navikli na takav tempo i pad, makar kratkotrajan, je bio, po meni, neizbežan. Desio se eto na polovini prvenstva u zgusnutom periodu i bodovi su se prosuli.

Pomenuo sam ranije kako će nam u moru povreda Mihtarijan mnogo značiti međutim baš i neće jer se i on povredio i neće ga biti najmanje šest nedelja. Kosijelni nije ni blizu prave forme, za matorog Lihtštajnera je PL preveliki zalogaj, Holdinga nema, Belerin, Mustafi, Mavropanos i Monreal su povređeni, s tim što još postoji mršava šansa da Škodran i Naćo zaigraju na Enfildu. Defanzivna jeza.

Dakle godinu završavamo na lošem mestu ali sledeću počinjemo na dobrom, na Ešburtonu, protiv ekipe koja prima golove sa svih strana. Čovek koji nam je oteo titulu 2016. sada vodi Fulam pa i zbog toga ne bi smelo da bude kiksa pogotovo što od njih nismo bukvalno nikada izgubili za više od sto godina ni na Hajberiju ni na Ešburtonu a posle toga idemo na Blumfild gde započinjemo FA kup kampanju. Kao i protiv Sparsa tako i sada moramo da prizovemo fudbalsku matematiku koja nas uči da je jako teško pobediti istog protivnika u kratkom intervalu a Blekpul smo tukli na Ešburtonu u LK pre nepuna dva meseca. Oni jesu trećeligaši ali je dovoljno podsetiti se Bredforda od pre šest godina pa će sve biti jasno a i Mandarine su se propisno namučile na Blumfildu protiv petoligaša Solihala da bi došli do nas. FA kup je čudo.

Ovo je bila fudbalski razočaravajuća ali donekle i uzbudljiva godina jer smo bili svedoci promene trenera u Arsenalu posle dugo vremena, pazarili smo nekoliko zaista dobrih igrača a igrali smo i dva finala koja smo izgubili bez datog gola. Uživali smo u dvadeset i dve tekme bez poraza iako je i tada bilo relativno malo fantastičnih partija i gledali rađanje budućnosti Arsenala u Toreiri i Genduziju ali kada je u timu jedan od najboljih igrača devetnaestogodišnjak za koga do skoro niko nije čuo, onda znači da imamo problem. Godina ne bi mogla bolje da se završi nego da baš mi nanesemo prvi poraz Liverpulu i to na Enfildu iako to nismo uradili punih šest godina. Nije zabranjeno sanjati.

Kraj godine je doneo i smrt bivšeg glavnog čoveka Arsenala pod čijim vođstvom je klub od 1982. do 2013. postigao izuzetno mnogo. Otišao je Piter Hil-Vud, jedan od poslednjih fudbalskih ljudi starog kova.

Ako postoji neko čudotvorno biće ili slična pojava koja je u stanju da ispunjava želje, onda neka dobro čuje moju – Želim da Arsenal osvoji Premijer ligu i Ligu šampiona najkasnije do 2025. godine. Može u jednoj sezoni a i ne mora. Svejedno.

U međuvremenu odoh do kafane “Kod usnulog Tobdžije” da šikam i pogledam snimak stare utakmice sa Traforda kada smo tukli Junajted 2 – 13 uz njihova četiri autogola i dva crvena kartona.

OOH TO BE A GOONAH!