Povratak u budućnost

Dobrodošli u nastavak, sportski i politički krajnje nekorektnog, bloga.  Blog u kome se plače, smeje, vrišti, peva, pije pivo. Blog u kome može i da se šapne i poneka strela odapne.  Mi volimo Arsenal i nikoga više. Jel tako? Tako je.

Vraćam se u jednom, najblaže rečeno, delikatnom trenutku u istoriji kluba. Ne mislim naravno na bukvalno ove dane jer su ovi dani čak i dobri već mislim na sam početak sezone 2016/2017.  Sezona koja potencijalno može da bude poslednja za Profesora i sezona na čijem smo početku obeležili 10 godina igranja na novom stadionu. Šta smo dobili za tih 10 godina? U pogledu titula – 2 back to back FA kupa, pa smo čak punih godinu dana bili rekorderi u tom takmičenju, a u pogledu svega ostalog period prilagodjavanja na novi stadion, na novonastalu finansijsku situaciju upravo izazvanu izgradnjom novog stadiona i period prilagodjavanja na novog gazdu, većinskog vlasnika akcija Arsenala, Amerikanca Stena Kronkija. Mnogo odlazaka, mnogo dolazaka, mnogo izgubljenih derbija, mnogo Barselone i Bajerna…

I posle tih 10 godina ja se osećam izmoždeno i ispumpano. Vedri pa i vragolasti sjaj u očima sam zamenio depresivnim mutnim pogledom ostarelog pijanca kome je ispred očiju samo čaša rakije i pepeljara puna pikavaca. Vesele pesme koje sam puštao posle mnogih pobeda na Hajberiju i van njega su zamenile višeminutne prog-rok  improvizacije. Teški, tamni oblaci gospodare  mojim nebom i sunce više ovde ne stanuje. Možda sve i nije tako crno ali se meni tako činilo u maju ove godine.

Ako se vratim na period pred početak sezone 2006/2007 sećam se da sam bio pun optimizma i da sam verovao da smo na početku novog,  jezivo uspešnog perioda i pored tuge što se odlazi sa Hajberija. Mališa-pališa. A onda je krenuo čudan niz u Premijer ligi za Arsenal: 4. – 3. – 4. – 3. – 4. – 3. – 4. – 4. – 3. – 2. Konzistentno, nema šta. Nikad prvi, nikad peti. I naravno svo to vreme smo igrali konstantno u Ligi šampiona uz samo jedno polufinale, 2009. u kome smo izgubili od najodvratnijeg kluba na svetu. Osvojili smo 2 FA kupa u nizu u, jednom ludačkom, i drugom rutinskom finalu i Venger je pokazao da je tata mata za FA kup što je u mom notesu uvek veliki plus jer ja sam stara škola i za mene je FA kup uvek bio, i uvek će biti, svetinja. Venger je tako uz Džordža Remzija postao menadžer sa najviše FA kup titula, ukupno 6.

Ali mene je zapravo tek prošla sezona dotukla i na krajnje surov način pokazala sve mane i probleme koje ovaj tim vuče za sobom već čitavu deceniju. Sezona u kojoj smo bili na čelu PL u januaru da bi na kraju titulu osvojio mali Lester. Lester. Terles, bate. Lester kojim su nekada harali Impi, Gapi, Mazi Izet i Heski. Ne znam za vaše čaše ali moja se baš tada prelila.

Ako je prelaz na novi stadion bio početak novog perioda a kažu da je svaki početak težak onda je vreme da i tom početku dodje kraj. Valjda. Dosta je bilo tumbanja igrača, menjanja taktike, nestvarnih padova u formi, nedostatka lidera na terenu, nedovoljne fizičke dominacije, nedostatka drskosti i pobedničkog  mentaliteta…i povreda.  Dosta više. Vreme je da se na zalasku Vengerove karijere u Arsenalu postave čvrsti temelji za jedan novi Arsenal. Arsenal koji će opet da bude strah i trepet za sve klubove na planeti kao što je to bio slučaj u prvih 10 godina Vengerove vladavine.

Stidljivo ali vidljivo u poslednjih par godina su se pojavili protesti Ganera u kojima su napadani  Kronke i Venger. Kronke je pre svega čovek američkog a ne evropskog fudbala i to je osnovni problem dok ja prosto ne mogu da budem previše oštar prema Vengeru jer sa njim imam specijalan odnos. Zbog toga što sam počeo da navijam za Arsenal tokom njegove prve sezone u klubu i prosto zato što je napravio revoluciju i postao najbolji menadžer koji je taj klub ikada imao. Samo to što je naterao upravu da uloži novac od prodaje Anjelke u novi trening centar, Kolni, koji je sam Venger  i osmislio u celosti, je dovoljno a da ne govorimo o implementiranju potpuno novog stila igre u „dosadni“ Arsenal. Zato sa pravom njegova bista krasi hodnik Ešburtona.

Venger i ja smo eto ušli u našu 21. sezonu u Arsenalu, nadam se sa istim ambicijama. Kao što znate Arteta, Flamini i Gnabri su otišli a Holding, Džaka, Mustafi i Perez došli. Kembel je otišao na pozajmicu u Sporting, Čejmbers takodje na pozajmicu u Boro, što je logičan potez, dok je Vilšir povukao možda i čudan potez tako što je zatražio i dobio dozvolu da ode na jednu sezonu u Bornmut. Konkurencija na sredini terena u Arsenalu je zaista ogromna ali se pitam da li će Džek na kraju ostati samo jednu sezonu van Arsenala ili je ovo početak kraja. A kada se setim da sam nekada verovao da će on biti naš kapiten jednoga dana.

Sezona je počela šokom na Ešburtonu ali sada stvari dobijaju malo lepši oblik. Na papiru imamo sjajan tim ali treba videti kako će se i novajlije uklopiti. Za Džaku znam i od ranije da je sjajan fudbaler i pošto se nadobijao kartona u Bundes ligi pretpostavio sam da će se i brzo uklopiti na kontakt igru na ostrvu. Venger oprezno postupa sa njim i još ne igra stalno a protiv Hala je i dao prvenac za Arsenal i to kakav.

Elneni je za mene otkrovenje. On je došao u januaru iz Bazela i ništa nisam znao o njemu ali me je oduševila njegova igra. Za razliku od Džake on nije igrač štosa i zezanja već discipline i rada. Precizan, poslušan ali ipak spreman i na avanturu kako se bliži protivničkom golu.  Obojica imaju po 24 godine i mislim da bi trebalo da budu veoma bitni igrači u bliskoj budućnosti.

U Ligi šampiona smo u jednoj od najlakših grupa od kada igramo to takmičenje – PSG, Bazel i Ludogorec i već na početku, u najtežoj tekmi u grupi, smo uzeli bod u Parizu, uz doooosta sreće. Cilj je, naravno, proći grupu ali ambicije u LŠ se otprilike tu negde i završavaju. Da se ne lažemo.

Mogao bih još dosta da pričam ali biće vremena. Za početak ovo je dovoljno. Već smo ušli u novu sezonu u kojoj će sudije imati veća ovlašćenja,  u kojoj će se tekme igrati i petkom i sezona koja će kao nikada do sada biti prepuna kvalitetnih menadžera i to ne mislim samo na crème de la crème što bi rekli Rumuni već i na Macarija, Gvidolina, Kumana. Puela, Karanku…i  Murinja…(Jaooo Votfordeeee)…

Sledi Liga kup i odlazak na rasprodati Siti Graund kod Foresta koji je u poslednjem kolu izgubio od Noriča i to baš na Graundu. Poslednji put smo se sastali u ovom takmičenju sa njima još 1993. na Hajberiju kada smo ih tukli 2 – 0 golovima Rajta….U utorak možda vidimo i čika Bendtnera.

Nadam se da vas nisam mnogo izbedačio ali još sam pod debelim utiskom iz prošle sezone. U svakom slučaju malo sam se iskukao  ali sada idemo napred.  Ustati, obrisati prašinu i krenuti dalje, pa šta bude. Fudbal je to.

OOH TO BE A GOONAH!

 

1 thought on “Povratak u budućnost

Zatvoreno za komentare.