Došao je i taj dan.
Znali smo da je blizu ali kada se suočite sa jednom tako velikom promenom, koliko god da je očekivana, kao da vas malj opali posred čela, zateturate se i zavrti vam se u glavi i kroz tu istu glavu vam prođe hiljadu slika. Hiljadu slika koje su, ako vam je Arsenal zaista bitan, zapravo i slike iz vašeg života. Slike radosti i tuge, slike čoveka kome je kosa od prirodne boje vremenom potpuno osedela, nekada sa naočarima, nekada bez, koji prolazi rukom kroz kosu, koji briše nos, koji se muči sa zimskom jaknom, koji pokazuje rukama igračima da se više dodaju i da šire igru, koji sa stisnutim pesnicama proslavlja golove, koji nešto govori Rajsu, pa Boldu, koji se slika sa igračima koje je doveo u klub, od Anjelke i Vijere do Mihtarijana i Obamejanga. Čovek koji je više od dve decenije dostojanstveno odgovarao na hiljade nedostojanstvenih pitanja novinara…čovek koji nikada više neće voditi Arsenal. Čovek. Menadžer. Legenda.
Nekako sam uspeo da za sve ove godine ne uputim ružnu reč ka Vengeru iako je možda i bilo razloga za tako nešto u poslednje vreme. Prosto imam takav odnos prema njemu. Neki smatraju da je morao da ode još pre deset godina, neki pre pet a neki smatraju da je sada pravo vreme. Verovatno, ali ja nisam nikada imao snage da to izgovorim ili napišem pa nemam ni sada kada više nema ni potrebe. Kako god, poštovanje koje osećam prema njemu je ogromno i šta god da je uradio loše po klub, sigurno nije radio namerno i zato uz naklon ispraćam čoveka u istoriju. Inovatora, zaljubljenika u fudbal i u Arsenal, poslednjeg od starog kova. Takve više ne prave.
Ja sam imao tu sreću da sticajem ko zna kakvih okolnosti počnem da navijam za Arsenal baš tokom prve sezone Arsena Vengera u tom klubu i poslednjih dvadesetak godina Arsenal i Arsen su bili neodvojivi, kao Džeger i Stounsi, Laks i Krempsi, Lemi i Motorhed, kao Angus i AC/DC, kao mesec i noć ali Arsen nije osnovao Arsenal niti će Arsenal prestati da postoji kada on ode. Došlo je vreme da se ta izuzetno jaka, i u današnje vreme gotovo čudna, veza između jedne osobe i jedne institucije razbije, rascepa, prekine, polomi i da svako krene u drugom pravcu. U kom pravcu će Arsenal da krene, to niko ne zna.
Pred nama je potpuno nepoznat teren, potpuno nepoznata teritorija na koju nismo navikli. Mislim da su svi zatečeni i zbunjeni iako je ova vest bila očekivana, ako ne sada onda sledeće sezone, ali niko nije očekivao da će baš 20. aprila Venger da saopšti da ide iz kluba ili, kako sve više izgleda, drugi u klubu su odlučili umesto njega i dali mu mogućnost da se sam povuče. Kao što rekoh, pred nama je period totalne misterije u kom pravcu će Arsenal da krene i ko će biti novi menadžer. Takođe je jasno da će nova osoba na klupi da potpuno promeni tim saradnika koji je bio iza Arsena pa će i po toj osnovi sve da bude novo i nepoznato. Trenutno nemam nikakvu ideju ko bi mogao da zameni Vengera niti imam neku specijalnu želju. Pominju se mnoga imena ali mi nijedno ne zvuči naročito privlačno. Možda padne i neko iznenađenje.
Venger je na konferenciji za novinare otvoreno rekao da nije umoran i time pokazao da ova odluka verovatno nije bila njegova ili barem ne samo njegova iako je, recimo, Pet Rajs ubeđen da je to samo Vengerova odluka dok je Ian Rajt ubeđen da nije. Možda ćemo nekada saznati šta je u pitanju a možda nikada. Kojim će putem on da krene je takođe nepoznanica. Da li će ostati u klubu, otići u penziju ili preuzeti neki drugi klub van Engleske ili pak neku reprezentaciju?
Ipak, pre svega toga bliži se trenutak kada će sudija Tirpan da odsvira početak našeg prvog susreta sa Atletikom ikada i početak poslednjeg Vengerovog evropskog meča u Londonu. Bliži se i trenutak kada se sve loše stvari stavljaju na stranu i zaboravljaju. Bliži se trenutak kada će se tršavi seljober i Arsen Venger rukovati i označiti da rat može da počne.
Duel dva, tradicionalno velika, crveno – bela kluba čiji treneri imaju suprotne poglede na fudbal. Jedan koji odlazi i drugi pred kojim je još mnogo godina rada. Još 2000. Simeone je igrao za Lacio i tada nije uspeo kao igrač da slavi protiv Vengera u dva meča. Sada, skoro osamnaest godina kasnije pobiće se kao treneri.
Nije sada više bitno ko voli a ko ne voli Kronkija, Gazidisa, Vengera ili Bolda, ko voli ili ne Granita, Velbeka, Čeha ili Mustafija. Sada se staje iza kluba 100%. Ovaj dvomeč i za nas navijače i za Arsenal i za Vengera je sve i više od toga, više od igre, više od fudbala. Prošli smo kroz Sodomu i Gomoru ove sezone, pre svega u PL, ali smo se izborili za još jednu, poslednju šansu da se ukaže svetlo na kraju tunela. Sutra uveče će se, kao na filmu, utišati svi ostali zvuci i šumovi i samo će se čuti ubrzano dahtanje fudbalera na terenu, udarci kopački o loptu, zvižduci sudije i pesma podrške odlazećem.
Tačno je da su fudbalske filozofije dva trenera različite ali je Venger itekako znao u Evropi da se zatvori i da tako izvuče povoljan rezultat. Možda je i sada vreme za takav pristup, barem u prvoj utakmici, iako smo prvi u LE po broju golova – 29 ili iskoristiti činjenicu da smo raspucani na Ešburtonu gde smo dali čak dvadeset golova na poslednjih šest mečeva dok je Atletiko bez gola na poslednja dva meča u Primeri ali je Simeone i odmarao pojedine igrače. Atletiko je moćan u defanzivi na svom terenu bez obzira što im je ovo prva sezona na novom stadionu. Na sedamnaest tekmi na Češlju u Primeri su primili samo četiri (4) gola što je potpuno neverovatno i to bez poraza, što znači ako nam uteraju makar jedan na Ešburtonu, bićemo u velikim problemima. Bilo kakva pobeda bez primljenog gola je odličan rezultat pa čak i remi ali bez golova.
U poslednje vreme Elneni je u odličnoj formi i jedan je od retkih koji se čak i u PL maksimalno trudi a u celoj LE je prvi po broju uspešnih dodavanja – 710 i mogao je da bude ključni faktor u stabilizaciji inače jezivo nestabilog tima ali se povredio protiv Vest Hema i neće igrati sigurno u prvoj tekmi polufinala (a kako stoje stvari ni u drugoj) kao ni Mihtarijan a ni Obamejang. Kako pobediti Atletiko bez te trojice? Nemam pojma.
Ne znam koliko naši igrači shvataju do koje mere su sledeće dve ili tri utakmice u LE bitne za navijače, za klub i za Vengera, pogotovo oni mlađi i oni koji su relativno novi u klubu ali će morati da shvate i da odigraju mečeve života. Ništa manje inače ću lično da odem u London i da ih sve pobijem i bez obzira što se govori da vreme objave odlaska nije njegova odluka mislim da je to možda i poslednji trik koji je Venger izvukao iz svog magičnog šešira ne bi li dodatno motivisao igrače pred polufinale a možda i finale LE.
U normalnim okolnostima utakmica na Trafordu koja se bliži bi ekstremno digla tenziju u meni ali je po prvi put gledam na drugačiji način. Em je tačno između dve tekme polufinala, em nam ne znači skoro ništa po pitanju mesta u PL osim naravno kada je čast u pitanju pa mislim da je to meč koji ćemo morati da “propustimo”.
Pre dosta godina Venger je rekao da neće otići iz Arsenala dok ne osvoji Ligu šampiona. Na žalost to se neće desiti ali bi kraj ipak bio srećan ako bi otišao sa titulom u Ligi Evrope. Biće još dosta govora o Vengeru i kraju jedne ere kao i o novom menadžeru ali sada imamo samo jedan cilj. Liga Evrope.
Borimo se za prvo UEFA finale još od Kopenhagena 2000. kada smo na penale izgubili od Galatasaraja i prvo finale u nekom evropskom takmičenju od 2006. i kobne noći u Parizu.
Arsenal protiv Atletika, Tobdžije protiv Jorgandžija, lepota protiv ružnoće, Profesor protiv Čoloa.
Podignimo čaše!
OOH TO BE A GOONAH!