Pretprošla nedelja mi je bila kao dan iz pakla. Prvo me je jako rano probudio bol u uvetu pa sam tražio naokolo lekara da bi mi na kraju stavio neka čuda u uši pa sam nagluv bazao naokolo po vrelom asfaltu. Onda je došla tekma na Enfildu pa sam morao da roknem ton na televizoru toliko da je pola Dorćola moglo nesmetano da sluša bruku. Posle sam krenuo da šikam što je obično greška jer vops mnogo bolje legne kada nekog tučemo 4 – 0 nego obrnuto. A sutradan nisam ni izlazio iz gajbe da mi se ne bi videlo crvenilo na licu. Uzeo sam onaj moj umereni optimizam koji sam gajio pred početak sezone, zgužvao ga i gazio tri dana pa sam ga na kraju polio benzinom i zapalio. Šta će biti sa optimizmom?? ZAPALIĆU GA!
Tri utakmice su prošle, samo tri, a po hodnicima Ešburtona se ni muva ne čuje i svi hodaju pognutih glava osim Vengera jer kapetan broda koji tone mora makar da se pravi da se ne plaši smrti sve dok i njega poslednji talas ne prekrije. Na stadionu koji je uz novi Vest Hemov proglašen za stadion sa najgorom atmosferom u PL. E sada je atmosfera još gora. Pa je još neko i demolirao radnju na stadionu i maznuo robu.
Neki smatraju da je ovaj poraz od Liverpula i gori od onog na Trafordu pre šest godina kada je Velbek otvorio seriju od osam komada koje je Vojćeh morao da vadi iz naše mreže. Nisam siguran da je gori ali je tu negde, jako blizu. Ako je neko, iz bilo kog perverznog razloga, ikada poželeo da vidi kako izgleda kada se jedan fudbalski tim raspada, dezintegriše tokom devedeset minuta onda je trebalo da gleda meč na Enfildu i da napiše i rad na tu temu za neki fudbalski seminar. I to nije jedinstven slučaj već je takvih utakmica u poslednjih deset godina bilo previše. Neprekidan niz popijenih šamarčina, sramotnih i bednih utakmica u kojima se ponižavamo i srozavamo ugled kluba, 6 – 0 i 1 – 4 od Čelsija, 6 – 3, 3 – 0, 4 – 2 od Sitija, 8 – 2 i 4 – 0 od Junajteda, 4 – 1, 4 – 2, 5 – 1, 4 – 0 od Liverpula…i sada dok ovo pišem nervni sistem mi podrhtava a ne tako davno samo na pomen reči Arsenal počela bi da klecaju kolena igračima širom Engleske pa i Evrope i to pod istim menadžerom.
Dvojac Lakašinac je bio na klupi, valjda ih Venger čuva za kraj sezone, a Elneni ni na klupi i već posle nekoliko minuta se moglo naslutiti šta će biti. Znači bez oba velika pojačanja od kojih je jedan skupo plaćen i treba da igra maltene svaku tekmu u PL do kraja sezone i da daje golove na svakom drugom meču, plus Mohamed potpuno van ekipe iako ga je Venger pripremao celo leto za jednu od glavnih uloga na sredini a skoro je i rekao da očekuje puno od njega ali zato je u timu bilo mesta za potpuno nemotivisane igrače kao što su Sančez i Čemberlen koji su mislima bili ko zna gde. A nije bilo ni Žirua koji je ostao u Arsenalu iako mu je Venger pružio priliku da ode. Ta taktika je valjda trebala da toliko raspameti jadni Liverpul da su morali da padnu na kolena čim su nas videli i podignu belu zastavu pa da se pobeda dodeli nama, za stolom, 0 – 3. Međutim, posle inicijalnog šoka kada je video naš tim Klop se sabrao i naredio svojim igračima da idu na sve ili ništa…i dobili su sve. A mi? Mi smo dobili ono drugo odnosno puna su nam usta…nečega.
I sada posle tri kola mi smo šesnaesti na tabeli sa gol razlikom 4 – 8 dok je Junajted prvi sa gol razlikom 10 – 0. Ako je i postojao promil šanse da uzmemo PL sada je i on šmugnuo cijučući poput preplašenog miša. Teoretske šanse naravno i dalje postoje ali hvatanje za slamku nikada nije bio moj hobi a verovatno ni vaš. Gospodin Čemberlen je otišao na kraju u Liverpul u tim za koji je i navijao kao klinac. Sećam se kakva je bila atmosfera kada je dolazio iz Sautemptona, kako su velika bila nadanja da će jednog dana biti nosilac igre Arsenala, kako je u pitanju ogroman talenat pa je čak i njegov ćale, takođe nekada fudbaler, rekao kako je ubeđen da će baš pod Vengerom njegov sin da procveta. Čemberlen na kraju, kada se sve sabere i oduzme, nije ispunio ta očekivanja, što zbog sebe samog, što baš zbog Vengera tako da za te pare možda je i logično prodati ga. Ono što me zapravo najviše plaši je što imam utisak da će tek sada, sa samo dvadeset i četiri godine, da procveta na Enfildu.
Bilo je i priče da će Mustafi da ode što bi bio još jedan krajnje čudan i nelogičan potez uprave jer Škodran nije loš fudbaler, tek je samo jednu sezonu sa nama, igrao je za Nemačku a i ostali bi sa samo tri klasična centralna beka od kojih je jedan mator i igra poslednju sezonu za nas dok je drugi premlad i očigledno još veoma neiskusan pa iako su obojica bili heroji u finalu FA kupa ne može se očekivati ni u ludom stanju da oni iznesu sezonu ni na jednom a kamoli na više frontova.
Iz kluba su, pored gomile mlađih igrača, otišli na pozajmice Lukas i Kembel i neće se ni vraćati dok je iz Arsenala posle deset godina otišao Kiran Gibs. Za relativno male pare, bez pompe i skandala. Uvek se trudio i zato mu hvala za sve. Njemu se neće zviždati. Njegov zemljak Vilšir je ipak ostao u klubu a niko i ne zna kakvi su Vengerovi planovi sa njim. Možda ni sam Venger.
U Ligi Evrope smo dobili protivnike i odmah se vidi da nismo u Ligi šampiona iako ćemo igrati sa bivšim prvakom Evrope dok sa druge strane ni LŠ već duže nije ono što je bila pa će sada jedan Totenhem i jedan Maribor da “krase“ to takmičenje. Realno gledajući sve osim prvog mesta u grupi bi bilo nedopustivo i sramno ali imajući u vidu šta je bilo na Britaniji i Enfildu, ko zna kakva nam još iznenađenja sprema Arsenal. Neki smatraju da su nam najveće šanse da sledeće godine igramo u Ligi šampiona da što pre ispadnemo iz LE. Ja nisam jedan od tih. Sami smo krivi što igramo u tom takmičenju i sada bi bilo i fušerski a i čudno da jedno ipak bitno takmičenje odbacimo. Na kraju krajeva i Čelsi i Junajted su skoro osvajali LE pa im ništa ne fali a kao što sam rekao prošli put mi smo najveći favoriti za osvajanje pa je i to nešto što moramo da imamo u vidu.
Prelazni rok je po ko zna koji put urađen gotovo amaterski iako je Arsenal pun poslovnih ljudi od menadžera pa sve do vlasnika a na kraju krajeva šta možemo da očekujemo od jednog Gazidisa koji je odrastao u Mančesteru i koji navija za Siti od malena a stavi u džep skoro tri miliona funti godišnje. Sančez je na kraju ipak ostao iako je sebe već video u nebesko plavom dresu. Šta možemo od njega da očekujemo kada su igre u pitanju je druga stvar iako nas Venger ubeđuje da je sa Aleksisom sve u redu i da će da se trudi kao i uvek. Ajde da vidimo. Što duže verujem Vengeru to mi on dublje zariva nož u leđa. Tako mi i treba.
Jedinu sreću u poslednje vreme smo doživeli na žrebu za Liga kup pa ćemo na početku tog takmičenja koje smo poslednji put osvojili pre skoro četvrt veka dočekati Donkaster koji se nalazi u trećoj ligi i koje vodi sin Aleksa Fergusona.
Postalo je veoma naporno stalno se dizati iz blata i pokušavati da sa optimizmom gledaš na budućnost kao navijač Arsenala. S vremena na vreme maznemo FA kup i pomislimo da će to biti osnova na kojoj će se graditi budući uspesi ali odmah posle tresnemo na dupe. Onaj top što nosim na grudima je sve teži i teži i polako se grbim i pretvaram u Kvazimoda pa kad noću bauljam do gajbe mačke i kerovi se razbeže glavom bez obzira a sva svetla po okolnim zgradama se gase kao po komandi. Nevoljena, nakaradna, groteskna kreatura koju ni noć ne uspeva da sakrije.
Dakle, prvenstvo tek što je počelo a mi smo već prošli sve i svašta, pali na jedno pa i na drugo koleno a ko zna šta nas još čeka iza ugla. Možda još pesmica poput one koju su nam Skauzeri pevali na Enfildu – Show them the way to go home, they’re tired and they want to go to bed…
OOH TO BE A GOONAH!