Eksperimentalna kombinatorika

Još mi je čudno da razmišljam i pišem o Arsenalu na čijem čelu nije Venger. Arsen je rekao da će odlučiti o svojoj budućnosti do početka svetskog prvenstva pa je onda pomerio odluku do početka septembra međutim ništa od toga što može da znači da mu se odmor dopao ili kako on to naziva skidanje sa fudbala. Šta mu fali, najbolja cirka, top cigare (a čika Venger voli da zapali), ekstra has po restoranima uzduž i popreko sveta. Loše mu, a?

I dok Profesor obilazi kafane mi kusamo jednu gustu čorbu napravljenu po čuvenom baskijsko-englesko-američkom receptu. Period bez pravog fudbala se bliži kraju i možda je koristio Emerijevoj crveno-beloj armiji (barem onima koji su bili u Londonu) koja se bori sa tranzicijom. Nešto više od tri meseca je u klubu, upoznao se sa svim stvarima i svim ljudima sa kojima treba da se upozna, imao je celo leto da sa svojim timom promišlja, crta, analizira i izgradi pravu taktiku i sada kada znamo protivnike u LK i LE prava sezona zapravo tek počinje za nas… i za njega.

Pre nego što sam video ijednu utakmicu pod Emerijem rekao sam da bi cilj trebalo da nam bude plasman u prva četiri tima u PL i lov na LE, više po navici nego po nečemu drugom i još ne mogu da kažem da li su takva očekivanja i realna. Posle četiri utakmice u PL imamo dva poraza i dve pobede i vidljivo je da lako primamo ali i relativno lako dajemo golove. Odbrana je kao i pod Vengerom i dalje slabiji deo tima. Primili smo čak osam golova na ove četiri utakmice i to je jedno četiri-pet više nego što je trebalo dok su Skauzeri na isto toliko tekmi primili samo jedan gol a samo četiri kluba je primilo više golova od nas.

Takva igra ne može da opstane na duge staze i ako ovako nastavimo crno nam se piše. Pouzdati se u to da će napadači uvek dati više golova od primljenih je taktika malog Đokice i to je sigurno jasno i Emeriju pogotovo ako napad u jednom trenutku stane ili se, ne daj bože, neko iz ofanzive povredi. Koliko god mi voleli napadački fudbal, odbrana je formula na kojoj se zasniva uspeh tima i tako je već dosta dugo u modernom fudbalu. Mi jesmo dobili poslednje dve utakmice ali protiv Vest Hema koji je očajno startovao i nema još nijedan jedini bod i protiv Kardifa koji je svoje prve golove u PL upravo dao nama.

Naš novi menadžer, pardon, trener jeste rekao još pre početka sezone da više voli da dobije sa 5 – 4 nego sa 1 – 0 ali pobede sa dosta datih golova nisu česte ni normalne. Poželjne su i moguće protiv Sparsa ili Čelsija, ponekad, ali red je da protiv timova kao što je Kardif bude 0 – 1 ili 0 – 2. To su pravi rezultati koji čine da se ekipa oseća sigurno a ne stalno ranjivo. Zgadilo mi se više da gledam kako gol uporno visi u vazduhu, njihov a ne naš, sa kim god da igramo i to traje već dugo.

Emerijeva taktika, najprostije rečeno, je da svih deset igrača formacijski idu istovremeno napred ili nazad i to funkcioniše sve dok neko iz odbrane ne napravi grešku što se i dalje dešava odnosno u takvom rasporedu i kretanju ranjivi smo protiv dugih lopti kada se pozadi otvori prostor jer Emeri želi da mu linija odbrane i najistureniji igrač budu prilično blizu.

Mnogi pišu o Čehu i njegovoj nesigurnosti sa loptom na travi. Svi znaju da nisam njegov obožavatelj, pre svega zato što je legenda Čelsija, ali je u pitanju (i dalje) veoma solidan golman koji nas je i u ovih nekoliko utakmica spasao, tokom pripremnih tekmi je čak i penale branio, plus je rođen istog dana kad i ja a da ne govorimo što je skoro dobio i novi broj i to broj 1. E sad, to što možda u klubu još nisu načisto ko bi trebalo da bude naš prvi golman, to je već druga stvar.

Emeri izbegava direktne odgovora na ta pitanja i bombarduje medije i nas opštim mestima (Hoću dva golmana, hoću pet kapitena…) a moguće je da je već odlučio da Čeh bude prvi golman u PL a u FA kupu i LE da brani Leno dok bi u LK branio Martinez ili neki sličan raspored. Nemam ništa protiv ali mislim da bi navijači ipak trebalo da znaju a pogotovo nesrećni Emi koji ima već dvadeset i šest godina (kao i Leno), u Arsenalu je već šest a za sve to vreme odigrao je tek četrdesetak utakmica (Leno preko tri stotine) i to gotovo isključivo na pozajmicama a u pitanju je odličan golman. Iskreno nije mi jasno zašto je uopšte više u Arsenalu. Ni skupo plaćeni Leno neće dugo da čeka i siguran sam da očekuje da najkasnije sledeće sezone bude apsolutni broj jedan.

Unaj i dalje eksperimentiše ali ne sa odbrambenim igračima već sa onim ispred a jednog od njih smo krvavo platili i dalje ga krvavo plaćamo ali se on sve više i više zavlači u senku. Mesut Ozil je trebalo da bude zvezda broj jedan, genije sa loptom, mađioničar fudbala, umetnik i šta sve ne ali što više igra u Arsenalu, a ovo mu je već šesta sezona, sve se više pretvara u nepotrebno preteranu investiciju a za otprilike mesec dana će da napuni trideset godina. Unaj će morati nekako da ga animira ili prosto da ga šutne u bulju da još koju sezonu bude igrač kakav može da bude, a može da bude strašan kao što je pokazao u prve dve-tri sezone, pogotovo sada kada je završio sa reprezentacijom Nemačke, u suprotnom bi mogao da bude zapamćen samo kao jedan od skupljih ćoraka u novijoj istoriji Arsenala ili još gore mogao bi javno da zaključi kako je pogrešio što je došao u tim koji nema ambicije i da je zato ugušen.

Posle skoro četiri stotine minuta fudbala ovog novog Arsenala, dolazim do zaključka da je ipak 4 –  4 – 2 formacija najbolje što možemo da izbacimo iako Unaj i dalje ne želi da igra sa jednim u napadu. Rekao bih da je Naćo, Belerin, Papa, Mustafi najbolje u odbrani što trenutno imamo, zatim Toreira, Genduzi, Ramzi i Ozil u sredini a Oba i Laka u napadu. Emeri traži vreme za promene i oni koji ga podržavaju takođe traže strpljenje i ja ću još čekati (šta drugo i da radim) ali i pored teškog rasporeda u prva dva kola treba reći da je jedan Mauricio Sari uspeo da dobije sve četiri utakmice sa Čelsijem iako je došao na ostrvo kasnije od Emerija.

Septembar nam donosi širenje sezone na još dva fronta i to je valjda prilika za nove eksperimente (Uraaaa! – viče Unaj) ali i za neke igrače da pokrenu nožice i da zaigraju fudbal – Leno, Lihtštajner, Rob, Mavropanos, Elneni, Enketija, Emil…U Liga kupu smo izvukli Brentford, praktično komšije čiji stadion je petnaestak kilometara udaljen od Ešburtona. Pčelice su solidno započele kampanju u drugoj ligi i šesti su posle isto toliko kola tako da nema zezanja iako igramo na našem stadionu. Dva naša bivša igrača igraju na Grifin parku, Jenaris i Dasilva a sa Pčelicama smo se poslednji put sreli nešto posle drugog svetskog rata, još 1947. pa ovaj meč možemo slobodno nazvati istorijskim, pogotovo za Brentford.

U Ligi Evrope smo opet u grupi koja čak i više nego prošlosezonska podseća na Intertoto kup – Sporting, Karabag i Vorskla. Hiljade kilometara je pred igračima i borba, ne za prvo mesto jer to mesto u ovakvoj grupi mora već sada da bude sigurno, već borba svakog igrača za mesto u timu.

Pravi početak sezone zapravo ne počinje na Sent Džejms parku gde smo u ovom veku izgubili samo dva puta jer su i Svrake poput Vest Hema i Kardifa loše započele kampanju i imaju samo jedan bod uz tri data gola već posle te utakmice. Onda kreće mini serija do kraja septembra od čak četiri utakmice, sve kod kuće, u tri različita takmičenja – Vorskla, Everton, Brentford i Votford koji je odlično započeo sezonu.

Duga sezona je pred nama a ako ništa drugo barem smo za sada ispred Junajteda.

OOH TO BE A GOONAH!

Ostavite komentar