Bilo je nekoliko gadnih situacija u mom navijačkom životu kao što su dva brza gola Ovena kada nas je onemogućio da osvojimo FA kup 2001. pa takođe dva brza gola Barselone kada su nas onemogućili da uzmemo Ligu šampiona 2006. pa gol Gigsa u produžecima kada nas je onemogućio da uđemo u finale FA kupa 1999….Bilo ih je još i bez obzira što ih nikada neću preboleti ipak nekako shvatam da su deo svačijeg navijačkog života i da su neminovnost ali ova poslednja dva poraza na strani od Čelsija i Bajerna su skoro primitivna, prostačka, neukusna i najgore od svega, za mnoge, pogotovo neutralne posmatrače, očekivana poraza. Obrisali su našim dresovima dupeta i otišli da loču pivo. I Čelsi i Bajern.
Koliko god lukavo da se prikradamo ogledalu, odraz će nas uporno gledati u oči. Arsenalova zgrada se, kao na usporenom snimku planskog rušenja nekog hotela u Las Vegasu, rušila poslednjih četrdeset i pet minuta na Alijanc areni i dok se fudbalska Evropa čudila ubedljivom porazu Barselone, niko se nije zgražavao nad našim ubedljivim porazom. To je bila normalna, već viđena, pojava. Ispada da što češće igramo u LŠ to nam se ugled sve više srozava i koprcamo se na marginama evropskog fudbala bez ičijeg poštovanja a i sopstveno smo odavno izgubili. Spuštenih gaća i crvenih obraza stojimo nad ruševinom iluzija, smrskanih ega, okruženi ubistvenim smradom sumpora. Samo čekam da iskoči znojavi Gabi Delgado i da zapeva – “Als war’s das letzte Mal”.
A da sve bude strašnije ni Pepov ni Karlov Bajern nije uopšte toliko jak kao Hicfeldov ili Hajnkesov Bajern. U sredu smo mi dali timu iz Minhena snagu, lepotu, znanje pa je zato ta ekipa delovala kao da je mnoooogo moćna. Na tanjiru smo im sve dali, uz nož i viljušku, so i biber. Svi, osim Ooooospine, su izdali klub i navijače i svima nama lupili šamarčinu. Jasno i glasno. Kao da su igrali sa podignutim srednjim prstima uperenim ka kamerama i ka delu tribine gde su bili Ganeri. Da li smo svi mi zaista poslednju deceniju gledali Arsenal ružičastim naočarima? Da li smo se zaista svi mi maestralno zavaravali uz pivo i kikiriki? Da li je istina toliko strašna da ne smemo ni da pomislimo da je vidimo ili čujemo? I gde zapravo leži istina?
Novi sunovrat Arsenala se desio u sezoni u kojoj objektivno imamo jedan od najjačih sastava u poslednjih deset godina. U sezoni u kojoj je Venger rekao da ima ekipu sa najjačim ofanzivnim potencijalom od kada je on u Arsenalu. U sezoni u kojoj smo za tri meseca vezali devetnaest tekmi bez poraza. Ništa nije logično a opet sve deluje kao da jeste. Zaključani u deža vi fenomenu za nas Ganere treba dodati i deseti krug pakla.
Teško je gledati tim koji se pred našim očima raspada dok lešinari kruže iznad Ešburtona, dok mediji širom sveta traže naslednika velikog Vengera, dok svi mi nosimo majice sa ogromnim znakom pitanja preko grudi krijući se po haustorima ne bi li izbegli komšije. Da li tvorcu i arhitekti velikog Arsenala treba dozvoliti da svoju kreaciju sruši, da svoje čedo uguši na spavanju? Šta god da se desi, pred ljudima koji bi trebalo da odlučuju o budućnosti Arsenala je ogroman posao. Venger je rekao da će za mesec – dva doneti odluku. Ja obično ne gledam njegove pres konferencije već pročitam šta je rekao na zvaničnom sajtu. Sada sam pogledao konferenciju posle meča u Minhenu i bolje da nisam. Jezivo je bilo gledati odraslog, inteligentnog čoveka koji ne zna šta ga je snašlo. Nemoć i sramota.
Odličan poznavalac prilika u Arsenalu i Ganerka Ejmi Lorens piše u Gardijanu da su samo Kronki i Venger glavni ljudi u klubu ali se o svemu fudbalskom zapravo pita Venger. Ona predlaže da bi možda Gazidis ili Kezvik trebalo da odvoje Vengera na stranu i da mu ljubazno i tiho na uvce skrenu pažnju na velike probleme ali ja sumnjam da će se to desiti. Ne vidim ni da Primorac koji je više od dvadeset godina sa Vengerom ima uticaja na njega. Ili je Venger do te mere majstor da je uspeo da se okruži ljudima koje kontroliše svojim autoritetom. Međutim već duže vreme ne uspeva u onom najvažnijem a to je da kontroliše igrače. Jedini čovek koji može da otpusti Vengera je – Venger. Ipak, kao što i Ejmi kaže, za njega će biti pakao da se jednog dana probudi i shvati da više nije menadžer Arsenala i ja to razumem. Toliko godina truda, razgovora, utakmica, treninga, analiza, statistika, skauta, kupovina i prodaja, povreda i čega sve ne. Sada se Venger bliži sedamdesetom rođendanu, pre nešto više od godinu dana prekinuo je dugogodišnju vezu sa suprugom, ćerka mu je već odrasla i njemu je ostao samo Arsenal. Ali Arsenal nije samo njegov nego i naš.
Kao što neko reče u moru izveštaja i analiza koje sam pogledao, ovog leta ili nekog bliskog sledećeg nas čekaju istorijske promene u klubu koje su mnogo više od promene menadžera i te promene kakve god da smo sreće ne mogu biti bezbolne i kratkotrajne.
Ponekad zavidim navijačima malih klubova koji nemaju velike brige ali ih strefi ponekad i velika radost pa od toga žive sledećih pedeset godina. Tako građani Linkolna slave ulazak u četvrtfinale FA kupa, Lavovi takođe a i navijači Satona već nedeljama željno iščekuju osminu finala kada će, u za njih istorijskom meču, dočekati veliki Arsenal koji dolazi posle debakla u Minhenu. I ima neke simbolike u svemu tome. Pravo sa Alijanc arene na Gender Grin Lejn. Menadžer Satona, Dosvel, kaže da sa jedne strane navijači na Grin Lejnu žele da vide igrače kao što su Ozil, Sančez, Žiru, Volkot i u tom slučaju on sam procenjuje da su njihove šanse nula procenata ali ako Arsenal izađe sa dosta podmlađenim timom onda im šanse rastu na oko dva procenta. Ja bih izašao sa klincima a “zvezdama” bih prepustio klupu Gendera da se smrzavaju, piju vodurinu i razmišljaju o ugovorima, o Bajernu i, ako se smiluju, o Liverpulu.
Enfild i jeste sledeća stanica posle FA kupa i to tek 4. marta. Možda je i dobro da se svi malo odmorimo od Arsenala a da uprava i igrači stave prste na čela i pogledaju se u ogledalo…ako smeju.
“How terrible is wisdom when it brings no profit to the wise, Johnny…”
OOH TO BE A GOONAH!