Obično u ovo vreme, pred kraj godine, imam običaj da svratim u kafanu za koju niko ne zna, koju niko nikada nije ni video a koja se nalazi u Beogradu, na Dorćolu. Progurao sam se nekako kroz maglu praćen zavijanjem uličnog psa, otvorio vrata koja su zaškripala i zvonce se oglasilo. Ponovo sam Kod usnulog tobdžije. Martin, Denis i Fred su me pogledali kao da nikada nisam ni odlazio iz kafane. Ćutke sam klimnuo glavom u znak pozdrava i okačio parku i kapu sa znakom topa o obližnji drveni čiviluk. Naručio sam čokanj rakije i pogledao ka jednom starom televizoru na kome se prenosila utakmica koja nikada nije, niti će ikada biti odigrana, Old Traford, 36. minut pri rezultatu 0 – 11 za Arsenal. Na drugom, takođe starom televizoru je išao dokumentarni film koji nije snimljen, a možda će biti, o karijeri Tomaša Rosickog u Arsenalu. Priča o deceniji inteligentnih poteza, dirigovanju sredine terena, divnih, često i čudnih golova, hevi metala i povreda. Posle trećeg čokanja sam ostavio novac i bakšiš na stolu, čuo pištaljku sudije na Old Trafordu na jednom i video ozareno lice Rosickog na drugom televizoru. Obukao sam se, ponovo klimnuo glavom ekipi i krenuo da se provlačim kroz maglu pitajući se koliko je zaista potrebno za pravu sreću i kako je moguće da jedan menadžer u istom klubu, ne tako davno, proizvodi najbolji fudbal na svetu a sada se muči sa Njukaslom, Vest Hemom i Sautemptonom. Izašao sam iz magle i vratio se u neprijatnu stvarnost kojom vlada slaba odbrana i jalov napad.
Nekako smo ušli u polufinale LK jer smo dobili Vest Hem jednim smešnim golom Velbeka u jednoj slaboj tekmi protiv jednog od najslabijih timova u ligi. Čejmbers i Holding su igrali štoperski par a u sredini je bio solidni Vilok. Za samo sedam dana smo odigrali dva meča protiv Čekićara i uspeli da im damo samo jedan gol. Otprilike u isto vreme ali dan kasnije – It’s Korey Smith!…The roof has just come off here at Ashton Gate!!!… Stoppage time!… It’s pandemonium at Ashton Gate!!!…Makar nešto lepo u ovim predprazničnim danima a bilo bi još lepše da su nam baš Robinsi upali u polufinalu, ovako je Siti u prilici da proslavi duplu krunu već možda negde krajem februara. Žasu.
Umesto da Sautempton, Njukasl i Vest Hem punimo zatvorenih očiju, mi smo u skoro četiri stotine minuta sa njima dali samo tri gola a onda smo isto toliko dali Liverpulu za samo nekoliko minuta. Kada razmišljate o Arsenalu uzmite logiku, zavijte je u stare novine i bacite kroz prozor.
Liverpul je došao na Ešburton i odigrana je jedna od onih poremećenih, tripoznih utakmica, puna neozbiljnosti, genijalnosti i nadrealnih momenata sa obe strane, gde ne znaš da li smo mi koji gledamo drogirani ili oni koji guraju loptu ili menadžeri ili su svi na drogama. Počeli smo onako kako počinjemo tekme u poslednje vreme – nikako. Užas od igre u prvom poluvremenu i samo 0 – 1 za Skauzere. Onda smo i drugo počeli kao prvo i primili još jedan gol i nema tog živog bića koje je verovalo da se Arsenal može vratiti u meč. Al’ smo se ipak vratili i dali im tri komada za šest minuta! Aleksis se zatrčao sa ulice i glavudžom zakucao loptu u mrežu, pa je Granit izbacio lelujavi projektil a onda su se Lakazet i Mesut poigrali u njihovom kaznenom i na semaforu je stajalo 3 – 2 za Arsenal u 59. minutu. Arsenal pod Vengerom nikada nije imao mentalitet zločinačkog tima, kao recimo Junajted, koji oseti krv i krene da komada protivnike da bi ih na kraju i raskomadao u paramparčad. Umesto da omirišu skauzersku krv koja se prolivala po Ešburtonu i da se odmah da i četvrti gol Arsenal je stao i primio i treći gol. S obzirom kako smo igrali oko osamdeset i pet minuta jedva da smo i taj bod zaslužili. Tako da smo u ovosezonskom dvomeču sa Liverpulom primili čak sedam golova i uzeli jedan jedini bod.
Ipak, na makar tih nekoliko stotina sekundi smo bili zaista iskreno srećni i vratili smo se u neka druga vremena pa dok sam visio sa lustera poželeo sam da taj čudesni povratak u meč, da ti šmekerski golovi koji su pali u rekordnom vremenu označe ne samo preokret za ovu sezonu nego i uopšte. Moram valjda nešto da poželim pred kraj godine koju završavamo sa dva gostovanja od kojih prvo neće biti na boxing day što je za Vengera potpuna novina. Kratki put do Selhursta pa duži do Hotornsa u poslednjoj premijerligaškoj utakmici uopšte u 2017.
Šest bodova? Ko sme da stavi kintu na to? Imamo samo jedan poraz od Palasa još od 1994. ali smo ga popili baš pred kraj prošle sezone i to na Selhurstu kada je bilo 3 – 0 za Orlove a Palas je i jedini tim u PL, uz Liverpul i Siti, koji u poslednjih osam utakmica nema nijedan poraz dok nas je Albion tukao na njihovom stadionu u drugom delu prošle sezone kada je bilo 3 – 1 a u poslednjih osam utakmica nema nijednu pobedu. Hodžson i Pardju protiv Vengera. Sve je moguće.
Monreala neće biti desetak dana dok će Žiru biti spreman verovatno tek za februar a januar nam je prebukiran. Sedam a nadajmo se i osam utakmica ćemo odigrati od 3. do 30 januara a od toga čak tri sa Čelsijem. Već mi je muka od njih. Šanse da im uzmemo tri boda u PL i da ih posle izbacimo iz polufinala LK su minimalne iako ćemo dve od tri igrati na Ešburtonu tako da će negde morati da se pukne.
Čak i da osvojimo svih šest bodova na kraju godine, u sledeću ulazimo sa velikim strahom i nepoznanicom i oko zimskog prelaznog roka i oko igara koje su u poslednje vreme uglavnom bile nedostojne Arsenala iako nismo izgubili nijednu od poslednjih pet utakmica a trenutni zaostatak za prvim timom je takav da vam treba digitron da izračunate.
Ako ništa drugo samo Ganeri sada znaju odgovor na pitanje koje vekovima muči čovečanstvo – Koliko je potrebno za sreću?…388 sekundi.
SReĆna NoVA goDINa
OOH TO BE A GOONAH!